Основна школа „Стеван Јоксимовић“ Рогачица

У Рачанском срезу, садашњој општини Бајина Башта, школа у Рогачици је најстарија образовна установа, не рачунајући повремене обуке писмености у манастиру Рачи, које су извођене без унапред утврђених планова и програма.

Почетком XIX века почиње насељавање Рогачице српским становништвом. Насељавање се интезивирало по завршетку Другог српског устанка. Касније, у фебруару 1832. године, одлуком кнеза Милоша, Рогачица постаје седиште Соколске нахије и у њој је установљена канцеларија Рачанског среза што су били јасни наговештаји успона и развоја ове варошице уз десну обалу Дрине.

1832. године у Рогачици је основано и Правитељствено основношколско училиште, односно основна школа, најстарија у Рачанском срезу и једна од првих у Ужичком округу. Школа је била смештена у једној просторији зграде суда Соколске нахије, у близини цркве. Према писаним траговима, учитељ у тадашњој школи у Рогачици био је Антоније Михаиловић, родом из Пореча у Пожеревачком округу. С обзиром да је Рогачица била варошица окружена насељима са претежно муслиманским становништвом, почетак рада школе је имао велики значај у тадашњим немирним и оскудним временима.

У мају 1834. године, услед нове административне и територијалне поделе Кнежевине Србије на срезове и округе, укинут је Суд Соколске нахије, а школа у Рогачици је престала са радом.

Поновно отварање школе у Рогачици везује се за 1843. годину када је на захтев тадашњег среског начелника Неше Ђорђевића, у варошицу покрај Дрине послат учитељ Јован Милосављевић, са циљем спровођења својеврсног „тромесечног испита“ за ученике који су у међувремену престали са похађањем школе. На основу тог испита, формиране су групе за наредну школску годину.

Школске 1844/45. године као учитељ у школи у Рогачици распоређен је Тодор Недељковић. Школу је похађало 25 ученика, подељених у три групе на основу претходно поменутог испита. Рад школе се одвијао у веома отежаним условима, првенствено због трошне зграде у којој је школа била смештена као и због оскудевања у школским уџбеницима. 1847. године за учитеља у школи у Рогачици постављен је Јован Радивојевић, чији је списак ученика најстарији сачуван документ те врсте везан за ову школу.

О локацијама школских зграда у другој половини XIX века говори рукопис из Летописа школе:
„Стара школска зграда налазила се у брвнари на месту данашње ковачнице Јорде Томића. Потом је премештена на место где је садашњи задружни дом. У школи је постојао „интернат“ за смештај ученика из удаљенијих места. Ту су ђаци учили и спавали. Храну им је припремао „фамилијаз“ од намирница које доносе ђачки родитељи. Деца су одлазила кући суботом, да би се пресвукла и донела храну…“.

Нови Закон о обавезној основној настави из 1882. године поклања већи значај школству, што доводи и до побољшања материјалног положаја учитеља, али и статуса основних школа, генерално. Упоредо са демофрафским прираштајем, у рогачичкој школи долази до интезивног повећања броја ученика. Тако долазимо до ситуације да од 32 ученика, колико их је било у школској 1878/79. години, у школској 1885/86. школу у Рогачици похађа 80 ученика. С обзиром на повећан број ученика, јавила се потреба за ангажовањем два учитеља, што је први пут и остварено 1888. године када су у школу у Рогачици распоређене учитељице Христина Оташевић и Ангелина Вранешевић.

Најначајнија личност у развоју школе у Рогачици је прота Милан Ђурић, који се почетком XX века интезивно залагао за изградњу нове школске зграде у Рогачици са чим би се решио основни проблем школе – лоши материјали услови, који се наводе као разлог честог разболевања деце, а и незадржавања учитеља у Рогачици дуже од годину, две. Прота Милан Ђурић је својим излагањима у Народној скупштини, чији је он био посланик, успео да 1905. године придобије средства за изградњу школске зграде. Удео у прикупљању средстава имали су и грађани Рогачице који су давали добровољне прилоге. Тако је 1907. године завршена изградња нове школске зграде у којој се настава одвијала све до 1961. године.

У периоду од 1912. до 1952. године школа у Рогачици функционисала је као четвороразредна школа, са одређеним прекидима услед ратова који су у том периоду вођени на овим просторима. Иако се налазила у сиромашној средини и суочавала се тешкоћама и изазовима са свих страна, школа у Рогачици је уз напоре својих учитеља и ученика, давала значајан допринос у развоју културе и просвећености, као и у преображају и јачању националне свести, што је у тим тешким временима било веома битно.

15. маја 1953. године Савет за просвету Народног одбора среза у Бајиној Башти, донео је одлуку да се у Рогачици отвори осмогодишња кола. Тада је одлучено да се школа назове по имену Стевана Јоксимовића, борца НОР из овог села. За првог директора осмогодишње школе именован је Милија Јовановић, а у првој школској години колектив је чинило пет учитеља, док се тај број наредних година повећавао.

Одељење 5. разреда у школској 1953/54. години

Факсимил решења о похвали просветних радника из Рогачице 1955. године

Због повећаног броја ђака, 1955. године почела је изградња нове школске зграде. Због недостатка средстава изградња је убрзо и обустављена, а радови су настављени тек 1960. године. Коначно, 1961. године, нова школска зграда, са приземљем и спратом је завршена и могла је да прими ученике и њихове наставнике.

Почетком школске 1965/66. године основној школи у Рогачици припојена су одељења у Оклецу, Гвосцу, Зарожју и Пашиној равни, док су школе у Овчињи и Љештанском још од 1957. године постале издвојена одељења матичне школе у Рогачици.

1. јануара 1973. године долази до припајања ОШ „Миладин Ковачевић“ у Бачевцима и њеног одељања у Јасику, школи у Рогачици, са чим се ствара јединствена школска установа за цео северни део општине Бајине Башта, која уз мање структурне промене функционише и данас.

Факсимил решења о похвали просветних радника из Рогачице 1955. године